Apartman 1 Apartman 2 Apartman 3 Lokacija o Stevanu Sremcu Sokobanja Kontakt
     
 
Graficki crtez Stevana Sremca

 

Stevan Sremac

(1855-1906)

 

Stevan Sremac je rođen u Senti, u Bačkoj, 1855. godine, gdje je proveo svoje rano detinjstvo. Ostao je bez roditelja još kao dete te ga ujak Jovan Đordjevic dovodi u Beograd  na dalje školovanje. Stevan Sremac se opredeljuje za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Umro je 1906. godine u Sokobanji u kući u kojoj danas možete boraviti jer je kuća sada u vidu apartmana za izdavanje sokobanjskim gostima - Apartmani Stevan Sremac.

     Počeo je da piše relativno kasno .U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom "IZ KNIGA STAROSLAVNIH". To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Realističku prozu počinje da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom "BOŽIĆNA PEČENICA", a potom slede IVKOVA SLAVA (1895), VUKADIN (1903), LIMUNACIJA NA SELU (1896), POP ĆIRA I POP SPIRA (1898), jedan o najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i ZONA ZAMFIROVA (1906) najbolje komponovano Sremčevo delo. 

        Rođen u Bačkoj , gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To će ga okrenuti protiv svega što je novo  i što je došlo sa strane, iz Evrope. To će ga okrenuti i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa će do kraja života ostati okoreli konzervativac - okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara. On je protiv seoske sirotinje i sloboumnih učitelja. U LUMINACIJI NA SELU i VUKADINU progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. 

        U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako cili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu "leži". Kao političar je na strani konzervativnih  ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti.

       Stevan Sremac je rasni realista. Obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja, pronicanja u suštinu pojava i događanja- Sremac je uvijek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je vidio, proverio i zabeležio.

       Preko puta kuće u kojoj je Stevan Sremac umro u Sokobanji nalazi se spomen bista okružena zelenilom, izdvojena od asfalta i pločnika tako da je Stevan Sremac, kakav je i bio - konzervativac ostao van domašaja novog i nametnutog i okružen nečim šta nikad neće biti takvo - prirodom.

tekst je baziran na tekstu o Stevanu Sremcu sa http://www.znanje.org.

 

"BIJAŠE visok, zdrav, lijep čovek `bez felera`... Rumen, rano sijed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo zavijenog nosa, krupnih obrva, visokog, bijelog čela. U govoru je `vrskao`; imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara. Samo gologlav u onoj bujnoj kao griva slobodnoj kosi, izdavaše se na prvi pogled artist i intelektualac."
Ovim rečima opisivao je Stevana Sremca (1855-1906), jednog od najpoznatijih srpskih književnih realista, njegov savremenik i prijatelj iz beogradskih dana Antun Gustav Matoš.
Njegov bliski prijatelj iz Niša - Kalča lovdžija, čiji je lik tako uspešno smestio u svoje najpoznatije delo "Ivkovu slavu", imao je nešto drugačiji opis: "Obuka jedno kapuče, t`načko, jedne kratke pantalone - ličeše na ribu vretenarku." Upravo između ova dva kontrasna opisa može da se smesti jedan poprilično bogati i raznovrsni život Stevana Sremca, rođenog pre tačno 150 godina, čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.

STEVANOV otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe poneki put čuli psovka i plač.

- Bio je lepo razvijen, sa vedrim, veselim očima i rumenim licem - opisao je svog oca Stevan Sremac.

- Nosio se kako se nose nemeši i velika gospoda. Šešir malo naero, uvek obrijan i brci ufitiljeni. Sa nama se malo zanimao, iako nas je mnogo voleo... Kući je često kasno dolazio, zbog čega se, poneki put, čuli psovka i plač, ali se on na to nije obazirao...

 

SREMAC je veoma malo izmišljao. Njegovi su likovi i fabule pozajmljivani direktno iz života. Neki su naslikani toliko životno da su postali simbol, pojam i oličenje niza društvenih pojava i tipova.
- Što da izmišljam teme kada ih sam život u izobilju nudi, i ljude, kad ih posve dnevno posmatram po ulicama i kavanama - govorio je Sremac.

 

 

 

 

 

 

 

   
 
zoi / AS